U pravnom sistemu, sudski prevodilac ima specifičnu i strogo definisanu ulogu. Osim što prevodi, on garantuje tačnost i kompletnost sadržaja.

Jedno od najčešćih pitanja je kada je sudski prevodilac obavezan, a kada nije. Odgovor nije uvek jednostavan, jer se prepliću zakonske odredbe, praksa institucija i potrebe konkretnih postupaka.

Sudski prevodilac je obavezan kada dokument ulazi u pravni postupak

Najopštije pravilo glasi: sudski prevodilac je obavezan onda kada dokument služi kao pravni dokaz. Ovo se posebno odnosi na sudske postupke, upravne procedure i situacije u kojima organ odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom statusu stranke.

Sud, tužilaštvo, upravne službe i notari ne mogu da se oslone na neoveren prevod jer on ne pruža nikakvu garanciju da je sadržaj tačno prenet.

U sudskim predmetima, bilo krivičnim, parničnim ili upravnim, gotovo svaki dokument na stranom jeziku mora biti preveden od strane sudskog tumača da bi se priložio spisu. To uključuje ugovore, izvode iz registara, medicinsku dokumentaciju kada služi kao dokaz, dopise stranih institucija, pa čak i bankovne izveštaje.

Sud ima diskreciono pravo da odbije neoveren prevod bez navođenja posebnog razloga.

Upravo zato advokati rutinski pribavljaju overene prevode kako bi izbegli usporavanje postupka, dopune dokumentacije i vraćanje predmeta na doradu. Ništa manje stroga nije ni praksa državnih institucija.

Kada stranac pokreće postupak regulisanja boravka, predaje dokumenta za venčanje, prijavu prebivališta ili nostrifikaciju diplome, prevodi sudskog tumača su obavezni.

MUP, matične službe, PIO fond i druge institucije gotovo nikada ne prihvataju obične prevode jer ti dokumenti ulaze u zvanične registre i postaju deo trajne evidencije.

Notarske radnje i ugovori: obavezna preciznost

Kod notara je obaveza još jasnija. Svaki dokument koji se overava, potpisuje ili koristi kao prilog ugovoru mora biti preveden od strane sudskog tumača ako je na stranom jeziku.

Razlog je jednostavan: notar ne sme da obavi postupak overe ako postoji rizik da stranka ne razume sadržaj ili da dokument nije verodostojno prenet. Ovo je posebno važno kod kupoprodajnih ugovora, punomoćja ili izjava stranih državljana.

U praksi se često pojavljuju i dvojezični dokumenti koje priprema sudski prevodilac. To su isprave kod kojih prevodilac, nakon što sadržaj sa izvornog jezika prevede na drugi jezik, oba teksta - i originalni i prevedeni - uvezuje u jednu jedinstvenu celinu i overava svojim pečatom.

Čak i kada se dokument ne overava direktno, već se samo koristi kao dokazno sredstvo, notari traže sudski prevod. Oni imaju profesionalnu i zakonsku odgovornost da spreče pravne greške.

Registri, APR, katastar i poreska uprava

Kada se dokument podnosi instituciji koja vodi zvaničnu evidenciju, a to su APR, RGZ (katastar) i Poreska uprava, prevod sudskog tumača je pravilo, ne izuzetak.

Dokumenti iz inostranstva koji se odnose na osnivanje firme, promenu vlasništva, poslovnu sposobnost ili imovinska prava ne mogu se upisati u registre bez overenog prevoda.

Institucije koje vode javne knjige snose odgovornost za ažurnost i tačnost podataka, pa zato ne prihvataju neoverene prevode. Ova praksa nije utemeljena samo u propisima, već i u načelu pravne sigurnosti.

Ako dokument iz druge države postaje deo pravne evidencije Srbije, mora biti preveden od strane lica koje je zakonom ovlašćeno da garantuje tačnost.

Kada sudski prevodilac nije obavezan?

S druge strane, postoje brojne situacije u kojima nije potrebno angažovati sudskog tumača.

Pre svega, to su sve one situacije u kojima dokument ne ulazi u zvaničan postupak, ne koristi se kao dokaz i ne služi kao osnov za donošenje pravne odluke.

Kada je potrebno samo razumevanje sadržaja, analiza teksta, priprema ugovora za pregovore ili interna komunikacija u firmi, sasvim je dovoljan običan, neoveren prevod. To se odnosi i na edukativne, akademske i stručne prevode: naučne radove, prezentacije, tehničku dokumentaciju, marketinške materijale i slično.

Ovi tekstovi se ne koriste za pravno-akademsku verifikaciju i ne podležu obavezi overe, osim ako eksplicitno nisu deo institucionalne procedure (poput nostrifikacije diplome, upisa na fakultet ili konkursa za javno finansiranje). Takođe, postoje dokumenti koji se već izdaju u višejezičnoj formi, pa im prevod sudskog tumača nije potreban.

Višejezični izvodi iz matičnih knjiga rođenih, venčanih ili umrlih, kao i standardizovani EU obrasci, najčešće se prihvataju bez dodatnog prevođenja. Ipak, takve obrasce ne prihvataju sve ustanove, već je neophodno proveriti sa ustanovom šta tačno zahtevaju.

Situacije u kojima zavisi od institucije da li je sudski prevodilac potreban ili ne

Postoji i takozvana siva zona, gde propisi ne zahtevaju jasno sudski overen prevod, ali pojedine institucije insistiraju na njemu iz praktičnih razloga. To se često dešava kod medicinske dokumentacije iz inostranstva.

Iako RFZO ponekad prihvata običan prevod za informativne postupke, kada dokument postaje deo zvaničnog predmeta, recimo, komisijskog odobrenja lečenja traži se prevod sudskog tumača.

Banke, takođe, imaju varijabilnu praksu. One mogu tražiti sudski prevod potvrda o primanjima, ugovora ili dokaza o poreklu novca, posebno u postupcima u vezi sa sprečavanjem pranja novca. Međutim, iste te banke u drugim slučajevima prihvataju i obične prevode kada im je dokument potreban samo za uvid, a ne kao formalni dokaz.

Zašto institucije zahtevaju overen prevod?

Razlog zbog kojeg je overen prevod potreban u tolikom broju slučajeva nije birokratija, već pravna sigurnost.

Sudski prevodilac krivično odgovara za tačnost prevoda, što sprečava manipulaciju ili nenamernu grešku koja bi mogla da utiče na tok postupka.

Kada se dokument nalazi u sudskom spisu ili zvaničnoj evidenciji, svaka reč ima težinu i ne sme biti pogrešno interpretirana. Zbog toga institucije zahtevaju standardizovanu tačnost zbog zaštite stranke i integriteta postupka.

Kada vam je potreban sudski prevodilac?

Ako dokument predajete državnoj instituciji, sudu ili notaru gotovo sigurno vam treba prevod sudskog tumača. Ako dokument koristite samo za internu, privatnu ili upotrebu u struci najverovatnije vam ne treba.

Obavezno: kada dokument ulazi u pravnu, upravnu, notarsku ili registracionu proceduru.

Neobavezno: kada dokument služi samo za interni uvid, pripremu ili neformalnu komunikaciju.

Zavisi od institucije: bankarski postupci, medicinska dokumentacija, konkursi i međunarodni projekti.